У годинама када планета Земља трпи незапамћене последице људске бахатости и плаћа данак лудачкој трци за профитом, сведоци смо да један део човечанства наставља да срља у пропаст и пресуђује већини незаситошћу и заслепљношћу сопственим страховима од пролазности. Врзино коло економске глобализације, лицемерне политике и зависности од јефтиних циљева угодне свакодневице, подржавано најнегативнијом селекцијом карактера у историји људске врсте, неминовно нас води ка коначном слому природне равнотеже и катаклизмичном успостављању нових природних правила.
Ретко испољавање мудрости личи више на искричење у општем мраку, али смо се, ма како оно ретко било, искрено радовали таквим тренутцима.
Супротстављање превођњу и сељењу вода Топлодолске реке из једног у други слив, избегавање милионских трошкова економски потпуно неоправдане инвестиције било је у пар наврата најсветлији потез политички разједињене општинске власти Пирота. Веровали смо тада да је, после оштре и аргументоване кампање билошки свесне јавности Србије, мештана села Темска, ретких гласова разума у институцијама власти и некомпромитованих невладиних организација, победа над економско политичким лобијем ипак могућа.
Са данашње тачке гледишта не можемо се отети утиску да је свему помогла и надолазећа светска економска криза, као и нереалност очекивања да ће озбиљни економски партнери уложити своја средства у Потемкинова села. Баш то су планови мега скијашких центара на планини без озбиљних зимских услова или производња електричне енергије на водотоцима изузетно бујичног катактера који имају огромне осцилације водостаја и озбиљан хидро-потенцијал једва пар недеља годишње. Ипак, у друштву попут нашег, свакодневно сазнајемо да токови новца нису увек у потпуној контроли па није чудно ни повампирење идеја за које смо веровали да су покопане поменутим одлукама пиротских одборника.
Комплетна аргументација против преводјења Топлодолске реке односи се и на планове за више десетина (!!!) хидроелектрана, чак и на најмањим водотоцима пиротске општине. Промене и утицај на животну средину које би настале остваривањем ових замисли, најблаже се могу оценити као катастрофалне. Тешка грађевинска оператива није налив перо, нити хируршки скалпел, размере уништавања природе при оваквим радовима већ се могу сагледати на срамној скијашкој стази подно Бабиног зуба и стравичног разарања Јабучког равништа. Политички полет двојице тада сложних министара Владе, поданост сиромашне и било каквог економског помака жељне књажевачке општине, довеле су до уништавања Законом и међународним конвенцијама строго заштићених станишта, као и потпуног нестанка неких ретких биљних и животињских врста. Булдожери, бетон и сеча горњих граница високогорских шума донеле су нам поред правих споменика природе и нове, још веће споменике људске глупости. Споменика толико великих и драстичних да их је могуће сагледати из стратосфере одакле они прави споменици природе личе на мрвице еонског клесања рељефа.
Убацивање непостојећих језера у нове географско-туристичке карте Старе планине је само још једно кукавичје јаје, припрема за каптирање неких од најчистијих извора на планети у сврхе вештачког оснежавања, водоснабдевања хотелских комплекса и будућег „енергетског бума Балкана“. Нисмо више сигурни ни у институције заштите природе чија би мишљења кроз студије утицаја, требала бити пресудна. Већ више пута до сада уверили смо се да је и њихова пракса веома флексибилна и подложна утицају биолошки потпуно неписмених министара. Свако озбиљније супротстављање награђивано је сменама неподобних и довођењем послушних и више него спремних на компромис(е).
Још једном ћемо морати пред власт и јавност, са питањима шта је вредније, помињање смешних збирова киловата, силовање нереалних спортских и туристичких амбиција или ненарушавање природне равнотеже која је само наизглед далека и неповезана са животом ван ње. Колико ће времена, неоправданог трошења новца државе која издише своје задње дане и у искреност власти пољуљане вере грађана, бити потребно да се увиде грешке у амбицијама и очекивањима оних који су контакт са природом завршили у нижим разредима основних школа.
За крај вам нудим неколико сцена из старопланинског горја које неко жели да смести у цевоводе или обогати фекалијама инстант спортиста и туриста. Желимо ли и смеју ли генерације које тек имати право да посматрају Бабин зуб окружен старим буковим шумама, тресаве на Јабучком равништу, непрегледну шуму јеле и смрче у Арбињу,…? Нажалост, због неких људи који и даље некажњено живе у Србији то више не могу. Не дозволимо да Старој планини одузму и реке, реке које су одувек биле сама душа планине.
Аутор: Александар Панић
Нема коментара:
Постави коментар